Toma Zdravković

0
455

Najveća autentična zvezda jugoslovenske muzičke scene, Toma Zdravković, rođen je 20. septembra 1938. godine u selu Pečenjevce, nadomak Leskovca. Njegov otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu.
Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz. Oni koji su ga slušali, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac. Tu je sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom.

Tamo je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzikantskim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gde je pet godina iz večeri u veče punio salu. U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio u vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, koja mu je zadala mnogo jada.


– U ono vreme moj dobar prijatelj bio je Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru Terazije. Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči u nekom lokalu. Pošto je on već bio popularan i više nije hteo da peva u Bezistanu, upoznao me je sa šefom bara, a on mi je ponudio da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grdna trema jer su tada u kafe-baru u Bezistanu svirali najbolji muzičari, a da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović. Ta velika imena podsmevala su mi se dok sam pevao… Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i s njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela Balkan, a ona se pojavila tek posle ponoći – prisećao se kasnije Toma u jednom intervjuu i sa Slavicom krenuo u Novi Sad.

Ali, jedne večeri u zrenjaninskom hotelu Vojvodina upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Zaboravivši na Slavicu, Toma ju je potpuno očaran upitao da se uda za njega i ona je pristala. Njihova ćerka Žaklina rođena je 22. novembra 1963. godine, na dan kada je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čijoj supruzi je i dobila ime. Međutim, njegov prvi brak nije dugo potrajao jer su se posle nekoliko meseci razveli u Osijeku. Nakon toga menjao je kafane, pevao u novosadskom Putniku, beogradskoj Topčiderskoj noći i na Svetom Stefanu, gde su ga dočekale loše vesti.

– Jednog dana vraćajući se sa plaže, svratio sam do recepcije. Kažu: Imaš telegram. Meni se godinama niko nije javljao, ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji iz Pečenjevca, sela prema Leskovcu, nisu mogli da znaju gde sam. Ja sam se od njih otkačio i išao od kafane do kafane, po celoj zemlji… Uzmem telegram, a u njemu stoji da se hitno javim jednom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i želi da me vidi. To me je totalno šokiralo – evocirao je kasnije uspomene pevač koji je po dolasku u Sarajevo želeo da ostane pored nje, ali nije mogao da dobije angažman. Morao je opet u Bristol i Tuzlu, gde mu je nekoliko dana kasnije stigao telegram sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Tako je nastala njegova možda najtužnija pesma Buket belih ruža.


U međuvremenu, Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se angažmanom u niškom hotelu Park, odakle je prešao u beogradski Gradski podrum, gde je tri godine pevao svake večeri. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju za pesme crpeo iz ličnih iskustava, a izdavačka kuća Diskos ponudila mu je 1963. godine da snimi prvu ploču, bez ikakve reklame.


Car Toma i dva kralja

-Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću postati popularan, ali ništa se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u Albaniji. Uđem da vidim da li će je neko kupiti. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu za koju ona nije čula. Ja shvatim da traže moju ploču, onu Žena mog prijatelja, Enrikea Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju, a meni neprijatno jer se radi o mojoj ploči, ali ipak kažem: Eno je, tamo gore. Ona je skine i stavi na gramofon. Devojčice su bile oduševljene, a jedna od njih je držeći omot prokomentarisala: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju – iskreno je pričao ovaj kafanski pevač koji je svojim setnim glasom magnetski privlačio publiku.

U Gradskom podrumu upoznao je Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije mnogo pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo. Nakon što je na poziv Jugotona snimio ploču sa pesmama *****ka, Marta, Nikad neću da te zaboravim i Anđela, singl je ostvario zlatni tiraž, što mu je otvorilo sva do tada zatvorena vrata. Tokom 1969. godine odužio se i Silvani Armenulić napisavši joj legendarnu pesmu Šta će mi život.

– Silvana je insistirala da joj napišem pesmu jer nije imala hit. A ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna. A šta da me tu povuče kad smo stari prijatelji? Tokom brojnih zajedničkih putovanja, upoznao sam njen život i ušao joj u dušu. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan, uvek je bila depresivna i često je očajavala. Tako sam se jednog jutra probudio u hotelu Slavija sav bolestan posle nekoliko noći pijanstva. Onako sav izbezumljen, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Bilo mi je vrlo lako jer sam bio mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem pesmu Šta će mi život. Nakon povratka sa turneje, krijući se malo od Silvane otišao sam u studio da snimim tu pesmu za Beogradski sabor, ali kada ju je čula, zavapila je: Dado, molim te, ovo je pesma za mene, ti to moraš da mi daš… I na kraju dam joj tu pesmu jer je to bila njena priča.

Poklopilo se da u vreme izlaska ploče počne i televizijska serija Ljubav na seoski način. Za vrlo kratko vreme, Silvana je postala izuzetno popularna i ono što je sanjala da bude. Ali, bolje da je nije snimila, a ostala živa – govorio je Toma koji se sa drugom suprugom Milicom razveo februara 1970. godine, a depresiju i razočarenje gasio u dnu čaše i za kockarskim stolom.

Novac koji je zarađivao trošio je nemilice, ali nije žalio. Živeo je samo za trenutak. Tako se leta 1972. u Budvi zaljubio u mladu Cetinjanku Nadu Radanović i odmah oženio s njom. Venčali su se na Ostrvu cveća, uz pesme Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Ali i ovaj brak je vrlo kratko trajao, a krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Nastavio je da se opija iako mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno.

– Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo. Vremenom, sticale su se navike kad je reč o alkoholu, pa sam sam sebi bio i bolji i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svoje ćefove i voli da mu muzika svira jer na taj način hoće da se oslobodi svih briga i problema. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, bitno je da je on čovek čije ti društvo prija. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana bez prekida – iskreno je pričao ovaj veliki boem čija je velika strast bila i kocka.
– Ne kockam se da bih dobio novac, već zato što je vreme relativno i interesuje me ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. Jedne noći, u Baden-Badenu, dobio sam 80 hiljada maraka i iduće noći sve izgubio! Mislio sam da sam genije jer mogu da potrošim pet miliona za veče. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan. Ispostavilo se da mi je to dovoljno, ne treba mi više. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan – govorio je Toma.

Ostavši bez dinara i uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pobegao je prvo u Ameriku, a potom se decembra 1974. godine zaputio u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja je insistirala da se venčaju kada su ga već otpisali kolege, prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali. Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio sin Aleksandar u Torontu, sa porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio novi album. Pesme Umoran sam od života, Prokleta nedelja i Danka brzo su našle put do publike.

– Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako – pričao je po povratku u domovinu.

Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanama na Ibarskoj magistrali. Februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i sa dna izbio na vrh. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sedeli najveći intelektualci i umetnici tog vremena. Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića.

Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l’ je moguće doneo mu je još veću slavu.


– Nije u pitanju samo muzika… Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada.

 

Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim – priznao je Zdravković koga je u aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma Kafana je moja sudbina, bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu.

Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Ali, legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.