Ispovest Bošnjaka kog je spasao heroj Srbin: Vaspitavam decu da budu plemenita kao Srđan

0
557

Trudim se da moja deca budu dobra kao što je bio Srđan Aleksić. Tako mu se odužujem za to što mi je spasao život.

Ovako u ispovesti za „Blic” priča Alen Glavović, Bošnjak iz Trebinja kojem je Srđan Aleksić (27), najveći heroj ratova u bivšoj SFRJ, spasao život kad su ga napali vojnici Republike Srpske.

Štiteći Alena, Srđan je tog kobnog 21. januara 1993. godine dobio krvničke batine. Pao je u komu i šest dana kasnije preminuo. Alen je ubrzo posle toga napustio Trebinje. Danas živi u Švedskoj sa suprugom, sinom i ćerkom.

 

Prava istina je opisana u filmu „Krugovi“
Alen kaže da ga najviše zabole neistinite priče o kobnom događaju. „Zaboli me kad me nazivaju ratnim profiterom. Ma, raznih priča tu ima. Prava istina je u filmu ‚Krugovi‘. Prava istina je da je Srđan Aleksić žrtvovao život da me spase i da je to čovek koga ću nositi u srcu do kraja života“, poručuje Alen.

– Mnogo je teško. Ne prođe dan da ne pomislim na Srđana. Svake godine odem sa decom na njegov grob. Bio je to neverovatan momak, jedan od najlepših u Hercegovini. Al’ ajde što je bio lep, nego što je imao dušu kakvu niko nema. Svi su ga voleli – priča Alen, završavajući svaku rečenicu dubokim uzdahom.
U Trebinju su, kaže, tada svi bili kao familija. Svi su se poznavali i družili. Alen i Srđan su neko vreme zajedno radili kao spasioci na bazenu.
– Nekada smo gledali kakav je ko čovek, a ne koje je nacionalnosti. Godinu dana pre nego što se napad dogodio bio sam ranjen u ratu. Posle toga sam živeo od prodaje garderobe na pijaci. Tog kobnog dana došao sam do jednog kafića da odnesem naručenu robu. U kafiću su bili oni, dvojica vojnika Republike Srpske. Prvo su počeli da me maltretiraju, a onda su me dovukli do policijske stanice. Tamo su njih četvorica skočila na mene. Srđan se isprečio da me spase. Isprebijali su ga i ostavili ga da leži kao pas – priseća se Alen.
U Trebinju, kaže, više nije mogao da ostane. I nikada ne bi mogao da se vrati.
– Dođem jednom, dvaput godišnje da posetim Srđanov grob i njegovog oca Radeta. Moja deca sve znaju o Srđanu. Vaspitavam ih da budu dobri i plemeniti kao on. To je moj način da Srđanu kažem hvala – ističe Alen.
Ni Trebinje, priča, više nije ono što je bilo. Ljudi se su se zatvorili, povukli.
– Ne kažem da je u Švedskoj lako, ali tamo sam našao mir. Žena i ja čistimo u jednoj firmi i od toga živimo. Ne žalim se. Moje je sada da se borim i opravdam šansu za život koju mi je Srđan dao – zaključuje Alen.

Komentari čitalaca...

Komentarišite ovaj post