ISPOVEST LEKARKE Ovako je u šabačkoj bolnici izgledao radni dan posle ZVERSKOG UBISTVA

0
23
Foto: RAS Srbija Vukašin V., ubica
Foto: RAS Srbija Vukašin V., ubica

„Ljubinka i ostali, mi“

“Danas sam radila drugu smenu, od 14-21 h; svi smo bili utučeni i nekako utihnuli, i osoblje i pacijenti. Sred priče, uzdah i pokoji komentar.

Jutros, u 10.20, na radnom mestu u Domu zdravlja Šabac je pacijent zverski ubio medicinsku sestru Ljubinku Popović. Bila je poznata kao vredna, mirna i porodici i poslu posvećena žena. Danas je ostala da radi i na pauzi, kada je i ubijena.

Oglasili su se nadležni iz struke, sindikata, ministarstva; očekuje se i policija. Mediji do detalja izveštavaju o događaju i reakcijama.

Ne samo moj sin, danas su i druga deca zvala svoje mame na poslu u bolnici, da ih pitaju: “kako si? šta se dešava, da li si u opasnosti?”.

Odrastaju u zemlji sa naslovnih strana tabloida, sa detaljnim opisima ubadanja, probadanja, samoubijanja, nasilja, klanja, silovanja, čedomorstva, sveopšte pljačke i obmane. Nažalost, nekada se nešto od toga dogodi i onome koga poznaješ. Oni to već znaju, otud i strepnja.

Gde nestade empatija?

Na mahove, danas sam imala utisak da mi je teže od same tragedije palo saznanje da našim ulicama hodaju, da se usuđuju da “misle” i komentarišu, oni koji napišu “sestre su neljubazne, to se i moglo očekivati…treba bagru pobiti, uzimaju nam pare da bi nas operisali, šta ću, morali smo da damo…i sama sam, više puta, htela da učinim to isto” (da zakolje medicinsku sestru, podsećam!!! ), ” ubica je ludak, treba ga zatvoriti u ludnicu”…

Foto: S. Bečejić / RAS Srbija

Gde nestade empatija, objektivnost i odgovorno reagovanje i postupanje?!

Ukoliko ste lekaru već dali mito, vi ste saučesnik u krivičnom delu. Onda – ćutite. Ako ste ucenjeni od strane medicinskog radnika, izvolite u policiju, obeležene novčanice, hapšenje i sve po redu.

Posle dvadeset godina rada u ambulanti, mogu da kažem da NIKADA nisam imala nijednu neprijatnost tokom rada sa pacijentima, koji imaju psihičko oboljenje, čak i sa ” ludima “.

“Jednom je koleginica psihijatar, ušavši u moju ordinaciju, pošto je čekala u hodniku, rekla : ” Često se pitam kakav je onaj moj posao? Ali, slušajući ove ljude pred vašim šalterom, bilo mi je lakše – ” moji ” pacijenti su svi sa dijagnozom i pod terapijom, a ovi ovde – ne. “
Mirjana Durutović Mozetić

Moguće je i da bi sve medicinske radnike trebalo pobiti ( “bagra”, znači ), onda ostaju preuzvišeni i prepametni egzekutori, da se samoleče. Ionako je medicinara sve manje – mladi odlaze na jednu, stari na drugu stranu; takozvani Sistem održavaju lekari oko 50 i više godina, koji nisu ni za “tamo” ni za “onamo”.

Posla sve više, lekara sve manje

A nisu ni za ” ovde”, jer je posla sve više, izvršilaca sve manje, sve manje su plaćeni. U stvari, ukoliko se ovaj trend nastavi, možda je dovoljno da grupa komentatora – čistača samo malo – sačeka; i svi ćemo da nestanemo u večnost, neko pre, neko kasnije, neko uz Božju, a neko uz (ne)ljudsku “pomoć”.

Država nam dala Zaštitnika prava osiguranika, pre toga Pacijentovog advokata. U realnoj Srbiji, on je hepo kockica za rasplamsale agresivce sa nerealnim prohtevima tipa “sad i odma’ i kako ja ‘oću”. Osiguranik ode, izviče se na “zaštitinika”, on ga uzme za ruku, dovede kod lekara i traži da se što pre uradi ono što osiguranik traži (na primer, da kad osiguranik dođe na terapiju koja se inače ne zakazuje, za njega ODMAH bude slobodan krevet, da ON ne čeka, ostali da čekaju, i to mu se učini; ostali, pogađate, čekaju . I ćute. Ili, da mu se istog časa napiše to i to, jer je na drugom mestu čekao mesecima – tamo se nije bunio, a ovde je dobio termin i znatno pre od zakonom predviđenog ).

Ne postoji niko zadužen da pacijenta poduči i dužnostima, koje odvajkada idu uz prava, počev od toga da je dužan da se javi ukoliko ne može da dođe u zakazani termin, pa nadalje.

Vukašin V., ubica

Foto: RAS Srbija Vukašin V., ubica

Sa druge strane, pacijenti kojima JESTE uskraćeno pravo iz oblasti zdravstvenog osiguranja zbog neadekvatnog postupanja nadležnog lekara i službeno i uz apsolutno neadekvatnu komunikaciju sa pacijentom, koji JESTE u pravu i IMA PRAVA – uopšte ne idu kod tzv. zaštitnika. Iz mog iskustva, najpre odluče da odustanu od ostvarivanja tog prava ( ” ne mogu više ” ).

Mi smo u nokdaunu

Sve u svemu, nadležni su, kao po pravilu, “neobavešteni “; stidim se svoje sporosti u razumevanju stvarnosti ( kasnim koju deceniju ! ), ali priznajem da sam tek pre par meseci shvatila – zašto. Zašto neko ko je do juče jeo hleb radeći u ambulanti, kancelariji, proizvodnji, operacionoj sali…odjednom, kada postane Neko i Nešto, ništa od tih problema više ” ne zna ” ?!

Pa, ako ne zna – ne mora ništa da (u)čini. Eto, zato. Zato je i ovako. I onako.

Jedan stariji kolega mi je pričao da je tadašnjeg direktora često pitao ” Da li si trenirao boks?! ” On bi mu odgovorio: ” Znaš da nisam, zašto pitaš? “. “Pa, zato jer se ničega ne sećaš!”

Dakle, mi smo u nokdaunu. Pred nokautom. Iz toga, može se samo u dva smera :gore, na noge, poslednjim atomima snage…ili, u mrak.

Dobra sestra Ljubinka je jedna od nevinih žrtava mraka, koji traje i nema nameru sam da se skloni. Buka traje par dana, posle toga svi zaborave, a mrak se širi Srbijom, a i svetom, bogme, sve brži i dublji.

Hoću da verujem da u ovoj zemlji ima dovoljno svetla, makar bio i žižak Galadrijelin, jer drugog izbora nemamo. Mrak nikada ne može biti izbor. Posle toga, ostaje samo – ništavilo“.

Izvor

Učestvujte u komentarima