Vinaverov trg – višeznačni arhitektonski izraz kao omaž

0
138

Istorija tri sloja.

Po starim naučnim predanjima postoji negde, na nekoj zvezdi ovakav poredak stvari;

Dole je obična zemaljska površina. Na zemlji toj raste cveće, drveće i prostiru se zelena jezera. Svuda, po toj zemlji, rasejane su električne centrale. U tim stanicama vise crne table, sa brojevima. Svaka cifra na tabli osvetljena je crvenom svetlošću, i označava neki promenljivi odnos nečega što se dešava na dva gornja sloja:

Iznad zemlje dva su gornja sloja. Oni, materijalno, možda i ne postoje; ali su po njima predmeti poređani tako, kao da na nečemu stoje.

Na prvoj gornjoj površini klize kuće i ljudi. Neki put, ceo prvi sloj okreće se. Po kad kad zastane – a ljudi i kuće nošeni su vrtoglavim maticama.

Na drugoj gornjoj površini, koja je iznad prve, blude i klize mirisi neobuzdani, muzike tihe, orkestri poludeli i svetlosti promenljive i očajne. Kad ljudi, koji su na prvoj gornjoj površini zažele mira, cveća i odmora, oni siđu na zemlju svoju zelenu, jednim pokretnim stepenicama. No demon traženja doveo je ljude u stanice električne.

Stanislav Vinaver, Gromobran Svemira”, 1921.

Svojom kratkom pričom „Gromobran svemira“, iz koje je ovaj odlomak, Stanislav Vinaver utopijskim, naučnofantastičnim motivima izražava nezadovoljstvo stanjem u svetu posle Velikog rata i snažnu potrebu za promenom. Koristeći jezik ekspresionističke književnosti, i svoj humoristični pogled na svet, oslikava odnose tadašnjih glavnih političkih i društvenih aktera, i njihovo međusobno nerazumevanje koje će neminovno dovesti do još jednog svetskog sukoba.

Ali kada čitamo ovaj odlomak, čini nam se da Vinaver opisuje i naša savremena urbana okruženja, gotovo 100 godina kasnije. Zelenu zemlju popločali smo kamenom i betonom na kom su nikle kuće. Krećemo se svakodnevno tom površinom u matici svakodnevice, dok iznad nas lebde danas izduvni gasovi, trepćuće neonske reklame i buka gradskog života. Preko nam je potreban odmor na zelenoj površini, na travi i cveću, pod krošnjama drveća.

Posveta jedinstvenoj ličnosti i delu

Upravo u ovom odnosu simbolike i realnosti, ali i u savremenosti ovog teksta, pronašla sam inspiraciju za oblikovanje novog gradskog prostora u Šapcu, trga posvećenog velikom srpskom modernističkom književniku. Radi se o Vinaverovom trgu, prostoru nastalom na mestu raskrsnice ispred jednog od arhitektonskih simbola Šapca – Zorkinog solitera. Kao i mnogi javni prostori u evropskim gradovima, usled duge i bogate istorije, i ovaj prostor je višeznačan, ispunjen simbolima različitih perioda. Pored Zorkinog solitera, mnogi ovo raskršće povezuju sa nekadašnjom kafanom Šaran, jednom od mnogih kafana koja je Šapcu donela nadimak “Mali Pariz. Nažalost, ovaj je prostor neminovno obeležen i novim tranzicionim vremenima: stihijskom arhitekturom bez vrednosti, predimenzioniranim reklamama i natpisima, prodavnicama jeftine robe i obiljem automobila koji se parkiraju na svaku slobodnu javnu površinu. Bila je neophodna transformacija u duhu savremenog gradskog života, koji zahteva inkluziju, održivost i višeznačnost, uz posvetu jedinstvenoj ličnosti i delu Stanislava Vinavera.

 

Prednost imaju pešaci

U razmišljanju o ovom prostoru, na kome su dominirale kolovozne površine i automobili, počela sam upravo od saobraćaja. Ali ne kolskog, već pešačkog. Novi trg formiran je na kraju Karađorđeve ulice, zatvaranjem jednog kolovoznog kraka i preusmeravanjem saobraćaja iz Pop Lukine u nastavak Kajmakčalanske ulice. Od jedne nedefinisane trokrake kolske raskrsnice, dobili smo novi javni prostor, kao logičan početak (ili završetak) centralnog gradskog jezgra. Odavde se ulazi u centar grada, gde prednost treba da imaju pešaci, gde je potrebno umiriti i usporiti kolski saobraćaj zarad bezbednosti građana. Ovako postavljen trg logičan je i sa aspekta dodatne podrške već razvijenim gradskim sadržajima – pre svega komercijalnim, ali u budućnosti i možda povratku ugostiteljskih sadržaja. Široki trotoari, urbani mobilijar, zelenilo, pored vizuelnog repera koji čini Zorkin soliter, formiraju i programski reper – trg kao javni prostor koji sa sobom nosi različite mogućnosti korišćenja i javnog života, pa i simbolike i memorije.

 

Omaž Stanislavu Vinaveru

 

U klasičnom, tradicionalističkom jeziku oblikovanja javnog prostora ovim elementima dodali bismo i spomenik značajnoj istorijskoj figuri, i to bi bilo dovoljno da trg ponese značajno ime. Ali to nije duh Stanislava Vinavera, njegove slobode misli i govora. Pesnik i esejista Vinaver, bio je utemeljivač ekspresionističkog pokreta i najoštrije se zalagao za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom, osporavajući dotada neprikosnovene patriotske i deseteračke kanone. Bio je često osporavan za života, suočen sa nerazumevanjem njegovog humora i smelosti, u svom poslednjem intervjuu izjavio je: „Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje.“

U skladu sa tim, u duhu ekspresionizma u kome je stvarao Vinaver, i njegovom suprotstavljanju kanonizovanim vrednostima u književnosti i umetnosti, odbacujem tradicionalni pristup spomeničkom oblikovanju, a umesto jednog spomenika, biste ili figure, postavljene negde u zelenilu, želim da od čitavog trga, čitavog prostora, načinim omaž Stanislavu Vinaveru. Ne želim da građani i građanke Šapca samo prođu pored nekog tradicionalnog simbola, da ga u užurbanosti savremenog života i spuštenim pogledima u ekrane telefona i ne vide. Želim da se o Vinavera spotaknu, da ne mogu da ga obiđu, da moraju da ga dožive! I da se zapitaju šta to sve znači. Neminovno je da se u tom prostoru osete važni aspekti Vinaverovog lika i dela: optimizam, modernizam, humor, simbolika.

Stanislav Vinaver (1891-1955) bio je srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla, rođen u Šapcu, gde je završio osnovnu školu i učio gimnaziju. U Parizu, na Univerzitetu Sorbona, studirao je matematiku, fiziku, filozofiju i muziku. Učestvovao je u balkanskim i Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara, prošao je golgotu povlačenja preko Albanije, a tokom rata bio je angažovan i u diplomatskim misijama. Nakon rata bavio se novinarstvom i književnošću, i postao jedan od poznatih srpskih modernističkih pesnika. Prevodio je sa frnacuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika.

U našoj kulturi i književnosti ostao je upamćen kao jedinstvena figura, čovek sa puno talenata i jedinstveni parodičar naše kulturne scene. Humorom i parodijom, Vinaver je skretao pažnju na ograničenost tradicionalnih pogleda, mitomanstvo, malograđanštinu, koji su i u prvoj polovini 20. veka, kao i danas, bili česta pojava i među najcenjenijim srpskim intelektualcima. Upamćen je i po svojim slobodnim prevodima mnogih modernističkih književnih dela, gde je, tražeći suštinu i melodiju jezika, Vinaver često odstupao od originalnog teksta, stvarajući gotovo novo umetničko delo svojim prevodom.

Klize kuće i ljudi

Čitanjem odlomka Vinaverovog teksta sa početka ovog članka, pred nama se otelotvoruje njegov trg. Središte trga oslobođeno je popločanja – njega će činiti travnati tepih. Oblikovanje “ploča” koje mestimično ulaze i izlaze iz zelenila, dodatno naglašava osećaj slojevitosti – gotovo da nam se pričinjava da možemo podići sledeću ploču, a ispod nje će se ukazati sveža zelena trava koju smo vekovima ljudskih aktivnosti pokrili. Po popločanju i dalje “klize kuće i ljudi”, ali sada daleko bezbednije i pristupačnije. A kada se umore od te matice koja ih nosi, odmor mogu potražiti na klupama čiji je dizajn takođe inspirisan Vinaverovim tekstom. Koga zanima šta znače brojevi na njima, neka nastavi da čita “Gromobran Svemira”. Klupe nisu samo nove i lepe – one su i inkluzivne. Predviđene su klupe specifično dizajnirane za upotrebu osoba u invalidskim kolicima. I oblikovanje nove česme, postavljene na Vinaverovom trgu, prilagođeno je upotrebi osoba u invalidskim kolicima.

Dobrobit svakog posađenog drveta i novonastale zelene povšine za urbane sredine sadašnjice, koje se bore protiv globalnog zagrevanja i klimatskih promena, svima je jasna. U zelenoj površini na Vinaverovom trgu zasađeno je 15 novih sadnica drveća – njihove krošnje postaće deo trećeg, efemernog sloja trga, uz nove stubove osvetljenja i pergolu. Najvažnije, crvena pergola je ekspresionistički element oblikovanja trga. Svojom optimističnom bojom i pokrenutom geometrijom unosi neočekivano u javni prostor – nismo sigurni da li je tu kao ukras ili kao šala, sasvim u duhu Vinaverovog ekspresionizma.

Poremećena ravnoteža

U svom “Manifestu ekspresionizma” Vinaver navodi da ekspresionizam “traži smisao u dinamici ili mogućnosti dinamike. On polazi od toga da je ravnoteža poremećena.” Centralno postavljenu pergolu na Vinaverovom trgu čini niz ramova izbačenih iz očekivane ravnoteže. Usled svoje dinamične forme, ona se kroz kretanje trgom ili pored njega, peške ili u automobilu, različito sagledava, i unosi element vizuelne dinamike u inače statično urbano okruženje.

Njeno oblikovanje nije jedini ekspresivni aspekt pergole i razlog njenog centralnog mesta na trgu. Ona takođe pruža mogućnost drugačijeg korišćenja ili okupljanja – delovi pergole predviđeni su kao klupe, dok se njeni stubovi i ramovi u budućnosti mogu koristiti za različite umetničke postavke u javnom prostoru ili okvir za rastinje. Njena višeznačnost daje novi sadržaj javnom prostoru, a “uneti novu dinamiku, i nova obrazloženja, nov ritam i nov tok, u staru stvarnost” je cilj ekspresionizma kako ga definiše Vinaver.

Vizuelno i simboličko jedinstvo

Vinaverov Gromobran svemira simbol je čovečijih pokušaja komunikacije sa vanvremenskim, posebno u vremenima nezadovoljstva i promena. U arhitekturi, visoki objekti izražavaju isti simbolizam svojom formom još od Vavilonske kule do danas. Na Vinaverovom trgu iskorišćeno je već postojeće prisustvo kule, solitera, kome je dinamičnom rekompozicijom fasade udahnut novi život, u saradnji sa sa arh. Katarinom Dubljanin. I ovde je geometrija u službi ekspresionističke dinamike, a nova fasada daje utisak da se objekat menja kako se krećemo okolnim prostorom. Novi izgled solitera i geometrija pergole međusobno korespondiraju, stvarajući vizuelno ali i simboličko jedinstvo, koje se sa parternog uređenja prenosi u vertikalu, poput fizičke manifestacije Gromobrana svemira.

 

Prostor kakav Vinaver zaslužuje

Jasno je da su svi elementi urbanog oblikovanja Vinaverovog trga višeznačni, te da pored svoje osnovne funkcije sa sobom nose i simboliku kojom ceo trg pretvaraju u spomenik. Klupa je za sedenje, ali je i deo Vinaverovog teksta. Drveće čini prostor udobnijim i pruža hladovinu, smanjuje efekte zagrevanja, ali i čini Vinaverov efemerni sloj zvukova i svetlosti. Pergola je simbolički i ekspresivni Gromobran Svemira, prikaz naših težnji za komunikaciju sa vanvremenskim, ali je i ujedno i klupa, skulptura, novi simbol u gradu. Ceo trg je novi, inkluzivni javni prostor za gradski život, ali je i omaž Vinaverovoj modernosti i slobodi izraza koji nam, čini se, danas nedostaju. Ceo prostor uklapa simbolizam i ekspresivnost njegovih dela sa savremenim urbanim dizajnom, povezuje avangardu i savremenost. Na ovaj način Vinaver u Šapcu dobija prostor kakav zaslužuje – prostor okupljanja, zadržavanja, promišljanja; prostor modernosti, ispunjen simbolikom i dinamikom, izbačen iz ravnoteže i sa dozom humora.

Milena Zindović, d.i.a, M.Arch, autorka projekta za Vinaverov trg u Šapcu

Vinaverov trg – višeznačni arhitektonski izraz kao omaž